Slatko od crne trube

      Gljive mogu imati primenu mnogo širu nego što smo prvobitno navikli. Ako proširimo svoje interesovanje dalje od uobičajenog, možemo ući u jedan neistražen svet, koji pruža velike mogućnosti za razne imrovizacije.
       Improvizacija koju ovde predstavljam je svakako nesvakidašnja, ali, svi koji su je probali, slažu se da je izuzetno uspela. U daljem vam predstavljam recept koji, verovatno, do sada niste isprobali.

Za pripremu je potrebno: 250 g crne trube, 2 kg šećera, 750 ml vode, dva limuna, muskatni orah, cimet, karanfilić, vanilla.

          Gljive očistiti, oprati i kratko prokuvati u neposoljenoj vodi. Prokuvane gljive (kuvati ih ne duže od 5 min) oprati hladnom vodom.

          U šerpu usuti vodu, dodati šećer i ukuvati na tihoj vatri 10-15 min, zatim dodati gljive i kuvati još 20 min. Dodati na kolutove sečen limun, pa kuvati još 5 min, začiniti navedenim začinima po ukusu.

          Kuvano slatko ostaviti da se preko noći ohladi te pakovati u tegle.

          Ovako pripremljene gljive mogu se koristiti kao dodatak – ukras drugim desertima, ali i kao svako drugo slatko.

          Ovo slatko odlikuje se specifičnom aromom, svakako ga treba probati, ukoliko ste u mogućnosti. To neće biti slatko za svaki dan, ali će biti nešto što će svakog prijatno iznenaditi.

CRNA TRUBA (BLACK TRUMPET)

Kako sam dao nekoliko recepata sa ovom gljivom, red je i da je predstavim.

Gljiva koja ne liči na gljivu. Plodno telo podseća na trubu, fanfaru. Visine 4- 12 cm i precnika 1-5 cm. Boja je sa unutrašnje strane crna, koja pri kraju otvora može malo izbledeti, dok je u unutrašnjosti nepromenljivo crna. Spolja gljiva je pepeljasta. Oblik je levkas, sa uvijenim krajevima.Na drugoj strani gljiva je ušiljena, tako da neki autori razlikuju taj deo kao dršku gljive. Ja lično, mislim da je nemoguće gljivu podvojiti, te je i posmatram kao da ima jedinstveno plodno telo, bez odvojenih delova.

Meso gljive je tanko, tek nekoliko milimetara, krto, pri dnu može biti i žilavo. Ukus nije izraženi. Miris specifičan, ali ne preterano izražen, bar ne kod svežih primeraka.

Stanište gljive su belogorične šume i to pre svega bukva, pa tek potom hrast i ostale vrste. Vreme rasta je od kraja leta do sredine jeseni, zahteva više vlage u toku rasta tako da je nisam nalazio svake godien. Vrlo retko raste pojedinačno, a vrlo često u gustim i zbijenim grozdovima, tako da nije veliki problem (kada joj sezona pogoduje) napuniti košaru.

Gljiva je jestiva, izuzetan i, u nekim zemljama, veoma cenjen delikates, posebno je dobra sušena, sa tim da se pri spremanju oprezno dozira, jer ukoliko se pretera sa sa doziranjem suve crne trube, jelo može postati otužno i nejestivo. Dobra je i za mariniranje, a u Portugalu sam je probao i u kolačima.

Zamena je teoretski moguća sa sivom lisičarom (Canthallerus cinereus), koja raste u isto vreme na sličnim mestima,a li je i ona dobra za jelo. Opasnost od zamene sa nejestivim ili otrovnim vrstama ne postoji.

Ecology: Mycorrhizal with hardwoods and, less frequently, with conifers; growing scattered, gregariously, or (usually) in tightly packed clusters, often in mossy areas; summer and fall; widely distributed in Europe. The illustrated and described collection is from northern Italy.
Fruiting Body: 3-5 cm wide; 5-9 cm high; without a clearly defined cap and stem; tubular at first, becoming deeply vase-shaped; the upper edge rolled under when young and often partly rolled under in maturity; thin-fleshed.
Upper/Inner Surface: Black to dark gray; finely roughened or finely scaly with dark fibers and scales over a paler, grayish or grayish brown base color.
Under/Outer Surface: Smooth or very shallowly wrinkled; dark gray to black, with a whitish bloom.
Flesh: Thin and brittle; blackish.
Odor and Taste: Taste mild; odor not distinctive, or somewhat sweet and fragrant.

VEGETARIJANSKI LONAC

Umesto mesa suve gljive, pravi vegetarijanski delikates, normalno, ovde je moguće ubaciti i meso, ali izvorna ideja je da se napravi nešto bez mesa i posno.

          Potrebne namirnice: 3 crna luka, dve šargarepe,pola glavice belog luka, pola glavice kupusa, jedna tikvica, jedan plavi patlidžan, 4 paprike, dva do tri paradajza (može i sok ili pelat), 20 g suvih vrganja, 20 g suve crne trube, kašika maslinovog ulja,od začina: so, biber, aleva paprika, začin od suvog povrća, veza peršuna.

          U lonac ređati seckano povrće redom: luk, šargarepu, patlidžan, tikvicu, kupus papriku, paradajz, između ubaciti suve gljive. U jednom decilitru vode razmutiti začine i zaliti. Poklopiti lonac i krčkati na tihoj vatri 2-3 sata (zavisno od vatre), pred kraj začiniti sitno seckanim belim lukom i peršunom. Držati još 15 minuta na toplom.

          Servrati uz kuvan krompir, ali može i bez njega, može da bude prilog uz meso, a može, kao što je i izvornaja ideja, da bude samostalno jelo.

          Predlažem uz ovo jelo neko crveno vino (merlo ili slično)

Ganoderma Lucidum (Hrastova Sjajnica)

Sa ovim imenom ste se sretali u apoteci. Na dalekom istoku ovu gljivu smatraju čarobno lekovitom. Ispitivanja lekovitosti još uvek traju. Izvesno je da poseduje veliki broj aktivnih komponenti koje, vrlo verovatno, blagotvorno deluju na organizam.

Još jedna od vrsta veoma karakterističnog izgleda.

Šešir: 5-15 cm, kružnog ili oblika potkovice, školjke, u mladosti krem do žut, vremenom, od stručka, postaje crven i tamno crven. Kako crveni tako dobija sjajnu prevlaku, kao da je lakiran.

Stručak: tamno smedj, tvrd, lakiran, ukopan u drvo, postavljen sa jedne strane šešira.

Rupice: sitne beličaste, kasnije sivkasto riđe. Boja spora smeđa.

Meso: tvrdo žilavo, smeđe boje, na preseku liči na meso, miris gljivlji, sa primesom drveta (hrast), neki autori tvrde da je pomalo neprijatno, lično mislim da je miris prijatan.

Stanište i rast: leti na panjevima i živom stablu, uglavnom, hrasta.

Gljiva je nejestiv, zbog čvrste konzistencije, ali se može upotrebljavati kao dodatak  za supu (sa tim da se nikako ne jede).

          Ova vrsta se smatra izuzetno lekovitom za veći broj obljenja, ali i kao prevencija. Smatra se da podstiče imunitet, smanjuje holesterol, reguliše nivo šećera u krvi, te da čisti jetru. Kako dovodi do smanjenja krvnog pritiska, potrebna je opreznost kod osoba sa sniženim krvnim pritiskom. Priprema se kao čaj, sa tim da je potrebno dugo kuvati.

Ecology: Parasitic on living hardwoods (especially oaks) and saprobic on the deadwood of hardwoods; causing a white butt and root rot; growing alone or gregariously, usually near the base of the tree; annual; widely distributed east of the Rocky Mountains, and occasionally recorded in the western states.

Cap: 2-30 cm; at first irregularly knobby or elongated, but by maturity more or less fan-shaped; with a shiny, varnished surface often roughly arranged into lumpy "zones"; red to reddish brown when mature; when young often with zones of bright yellow and white toward the margin.

Pore Surface: Whitish, becoming dingy brownish in age; usually bruising brown; with 4-7 tiny (nearly invisible to the naked eye) circular pores per mm; tubes to 2 cm deep.

Stem: Sometimes absent, but more commonly present; 3-14 cm long; up to 3 cm thick; twisted; equal or irregular; varnished and colored like the cap; often distinctively angled away from one side of the cap.

Flesh: Brownish; fairly soft when young, but soon tough.

Spore Print: Brown.

LEKOVITE OSOBINE GLJIVA

     Lekovita svojstva gljiva poznata su od davnina. Stara iskustva, pre svega nastala na dalekom istoku, sa novim istraživanjim postaju sve aktuelnija.

          Gljive, kao organizmi koji se nalaze između žive i nežive materije, kao organizmi koji finalno prečišćavaju organske ostatke i time zatvaraju ciklus kruženja materije u prirodi, razvile su sopstvene odbrambene mehanizme, koje, u nekim slučajevima, blagotvorno deluju na ljudski organizam. 

          Lekovitost gljiva je relativno slabo poznata, uprkos činjenice da je upotreba pojedinih vrsta viševekovna. Poznata je činjenica da su krstaši, u svojim torbama, kao prvu pomoć, često, imali osušeni prah gljive puhare, koja je izuzetno jak antibiotik za spoljnu upotrebu. Osim antibiotskih komponenti taj prah sadrži i druge komponente koje ubrzabvaju zarastanje rana, tako da je do danas jedan od najboljih preparata za tretiranje svežih rana, pai u prvoj obradi. Moja lična iskustva u primeni ove gljive su izuzetna, tako da uvek u kući imam suvi prah puhare, koji sam veoma često upotrebljavao i uvek sa velikim uspehom.

 Tradicionalna zapadna medicina koristi veoma malo gljiva, iskustvo istočne medicine u upotrebi gljiva je mnogo bogatije.

Dokazano je da lekovite gljive u visokom procentu utiču na povećanje imuniteta, jer podstiču produkciju interferona u ljudskom organizmu, zatim interleukina 1 i interleukina 2, a preko njih makrofaga, velikih čelija-ubica odbrambenih snaga organizma.

Lekovite gljive imaju antibakterijsko i antivirusno dejstvo, štite ljudski organizam od jonizujućeg zračenja i imaju niz drugih pozitivnih učinaka na rad svih organa. čiste jetru, bubrege, krvne sudove, učestvuju u regeneraciji bronhijalnog epitela, pomažu u lečenju šećerne bolesti, reume i arterioskleroze.

          Za lekovita svojstva gljiva zaslužna su različita jedinjenja prisutna u njima, prirodni antibiotici, razni viši polisaharidi, određeni vitamini, a pre svih vitamini iz takozvanog B kompleksa, provitamini, kao i mikroelementi (cink selen i drugi). Kako je raznolikost gljivljeg sveta veoma velika, te kako je nemoguće kontrolisano uzgajati najveći broj vrsta, istraživanja su tek u povoju, svakoga dana pojavi se neko novo korisno svojstvo već poznate vrste, ili relativno nepoznata vrsta sa lekovitim svojstvima.

          Daleki Istok je oblast u kojoj se tradicija korišćenja pečurki u ishrani i lečenju proteže hiljade godina unazad. Zato su i istraživanja o njihovoj lekovitosti najviše rađena u institutima, laboratorijama i na klinikama Japana i Kine. Zapadna civilizacija tek poslednjih decenija dvadesetog veka počinje da otkriva ovaj čudesni svet. U Kini, Japanu, Americi, Kanadi, Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji, prave se lekovi na bazi plodnih tela, spora i samoga micelijuma. Nažalost, kod nas se o ovim alternativnim metodama lečenja relativno malo zna. Pa ipak, i kod nas su počeli da se pojavljuju prvi preparati na bazi gljiva.

          Lekovitost je delimično ili potpuno dokazana kod sledećih gljiva:

  Lisičara (Cantharellus cibarius)

  Hrastova sjajnica, reiši (Ganoderma lucidum)

  Trud

  Judino uvo (Auricularia auricular- Judea)

  Ćuranov rep (Trametes versicolor )

  Maitake - Zec gljiva (Grifola frondosa)

  Puhara Calvatia sp. ili Langermania gigantea

  Bukovača (Polyporus sp.)

  Šii take

  Agaricus blazei Murill

  Jelenovo uvo (Polyporus umbellatus)

  Velika gnojištarka (Coprinus comatus)

  Kozja brada (Hericium erinaceus)

  Cordyceps sinensis

         

          Pojedine od ovih vrsta nisu pronađene kod nas.

          Osim ovih vrsta postoji upotreba pojedinih vrsta u tradicionalnoj ruskoj medicini. Na žalost nemam nikakvih potvrda o lekovitosti, a kako se radi o vrstama koje nisu jestive njihovu upotrebu ovde neću razmatrati. Takođe postoji i upotreba blistave gnojištarke (Coprinus atarmentarius) u lečenju alkoholizma, odnosno njena osobina da u kombinaciji sa alkoholom izaziva vrlo neprijatne reakcije organizma (reč je o jednoj vrsti alergijske reakcije).